Naša klijentkinja, Đenđi Silađi je pravi primer onoga – kada nešto želiš to i možeš. U potpunosti osporava sve one čuvene izgovore – Nemam vremena, Teško mi je da se organizujem, Bilo bi mi prenaporno…. Đenđi je specijalista psihijatrije i sudske psihijatrije, koja radi u Kliničkom centru Vojvodine na psihijatriji, paralelno radi još dva posla – privatno u ordinaciji i kao veštak psihijatar pri Sudu u Novom Sadu. Do januara ove godine, prethodnih 15 godina radila je na Katedri za psihijatriju i medicinsku psihologiju Medicinskog fakulteta, kao docent. Otkriva nam kako sve postiže i na sve ovo izdvaja vreme za trening.
Ono sa čim ćemo se na početku složiti jeste to da je naporno, bez obzira koliko god se voli posao koji radite. Koliko je jedan dan u Vašem životu naporan i koliko je trening promenio tu svakodevnu rutinu?
Posao mi se u poslednjih godinu dana neverovatno uvećao i pretežno sedim za kompjuterom i osetila sam da imam problema sa kičmom. Povremeno sam i ranije vežbala, što me dodatno podstaklo da se vratim na trening, tempo je jako brz, jer i vikendom radim. Jedino ne radim kad negde otputujem.
Izazov je bio u ovakav raspored ubaciti i vreme za trening. Angažujete trenera koji ima termin za Vas i odgovornost je prosto veća da morate doći na trening; volim disciplinu, tako da se trudim da tri puta nedeljno dolazim na treninge. Evo, sad sam došla rano na trening direktno iz dežurstva.
Ukočenost i početni bol u kičmi je onda bio glavni razlog Vašeg vraćanja na trening?
To je bio sam dodatni razlog, poželela sam da u ovim godinama života održavam kondiciju, definišem telo, vodim računa i o ishrani. I moram reći da nakon svih ovih vežbi, tegobe pri sedenju na poslu su mi znatno manje.
Kako ste pronašli trenera Strahinju i baš odabrali njega?
Bila sam prethodno u nekoj teretani i tamo nisam bila u potpunosti zadovoljna, pa sam se ovog puta malo bolje raspitala, pogledala njegove profile na društvenim mrežama i taj prvi kontakt mi je jako važan – kliknuli smo. Jer, veoma je dobra osoba, stručan je, zaista se trudi oko svake osobe – vidim da je isti prema svim vežbačima – jednako posvećen, prijatan je, prilagođava se svakom individualno… to je jako važno, jer prijatna atmosfera na treningu je veća motivacija.
S obzirom da sjajno izgledate, u kojoj meri je poboljšanje fizičkog izgleda razlog treniranja kod Vas?
Pomenula sam da želim da definišem telo, ali tu si i druge stvari: prevencija osteoporoze, vežbe snage… zdravlje je svakako na prvom mestu. Inače sam tip osobe koju mnogo motiviše kada pravi dobar uspeh, na bilo kom polju da se stvari odvijaju.
Koliko je ljudi iz Vašeg okruženja u svetu treninga?
Pa malo. Muž i sin me podržavaju, ali jednostavno svako treba sam sa sobom da klikne, pa da krene, kada oseti da je momenat i da mu je to potrebno. Drago mi je da sam sinu koji ima 19 godina model kako treba postupati prema sebi i svom telu, pa će pre naučiti kada vidi, nego kada samo sluša savete.
Da li planirate dugoročno treniranje ili ćete praviti pauze, ili nakon ostvarenog cilja pauzirati?
Jako bih volela da ovo traje i trudiću se tako da ostane. Dugoročno gledam na ovaj vid odvajanja vremena za sebe. Verujte, ja sam od onih što idu stepenicama, a ne liftom gde god se nađem.
Pored svih poslovnih obaveza, jakog tempa, velikog premora, pronalazite vreme za trening. Najčešći izgovor mnogih je „Nemam vremena“ ili „Ne mogu da se organizujem…“ – šta biste rekli tim ljudima, s obzirom da ste Vi dokaz da je sve moguće kada se nešto hoće?
Tegobe su možda najveći motiv. Nemojte čekati da do toga dođe. Sve zavisi od strukture ličnosti… svaki put kad dođem na trening svesna sam koliko je to značajno za mene (nekada bih poželela da odem da spavam, ali to nije fer prema treneru; radim sa pacijentima, pa znam kako je kada neko otkaže svoj termin). Volim trening i zadovoljna odem kući nakon treniranja.
Za kraj, podsetićemo da radite i privatno kao psihoterapeut, preporučujemo Vas od srca svima koji požele da se posvete sebi i na taj način, takođe veoma važan i potreban za zdravlje.
Hvala vama.
